Mi magazin PLUS+

Najgora stvar sa ovom kao svetskom ekonomskom krizom jeste sto se ona ne cini narocito filmicnom. Akcija ili horor, recimo, ne prijanjaju bas uz krizu. Dramaticnost krize ispada mrsava. Moze tu da padne poneka komedija, pre satiricna nego romanticna, poneka (previse) poucna drama, a nije ni (politicki) triler nemoguc, u filmskoj tematizaciji krize. Dokumentarci se podrazumevaju. Slaba vajda. Filmska produkcija, ipak, u poslednje vreme, u zaostrenijem trzisnom nadmetanju, promptnije reaguje na realnost nego u klasicna vremena. Cak i Amerikanci su promptni, mozda i vise od drugih. Na festivalima vrvi od filmova na najaktuelnije teme. Reditelji, pa i glumci, utrkuju se u angazmanu... Uzmimo tekucu debatu o socijalizaciji zivota, naspram kapitalizacije. Dok jedni, s one strane linije, beze od socijalizma kao muve bez glave, drugi, s ove strane, ocajnicki razmisljaju da u njega zagaze... Pad Busa prvoborac Majkl Mur iskoristio je da generalizuje cilj svoje agitacije sa dokumentarnim predavanjem protiv kapitalizma u KAPITALIZMU: LJUBAVNOJ PRICI. Tipicno iskonstruisan, ali i zabavan, Murov porizvod je edukativan za prosecnog neobavestenog Amerikanca, britko ilustrujuci istorijske promene ka fatalnom korporativnom sistemu slobodnog trzista koje je dovelo americku situaciju do poreenja sa padom rimske imperije. Cak i popovi u filmu tvrde da je kapitalizam protiv Boga... Indikativna je, u festivalskom angazovanom bloku, britanska biografska KREACIJA Jona Amiela, koja se bavi zdravstvenom i naucnom dramom nikoga drugog do Darvina, izdizuci se iznad televizicnog standarda upecatljivim ilustracijama surove prirode. Sama tematizacija Darvina ovde je poruka, o promenama, produbljena Darvinovim melodramskim dozivljajem sopstvenih otkrica, naspram religijskih doktrina okoline. I Kanaani, generalno "levlji" od Amerikanaca, iznenauju sa zabavnim TROCKIM Dzejkoba Tirneja, u kome, za americki kontinent nezamislivo, mladic sledi fiks ideju da je reinkarnacija Trockog, implicirajuci radikalnu "socijalisticnost" kao imanetnu tinejdzerskom odrastanju. Stvar se pogorsava dodaju li se solidna evokacija na herojski levicarski terorizam u Italiji u FRONTALNOJ LINIJI Renata De Marije, zatim opet vise tematski interestantna spijunska AFERA ZBOGOM Francuza Kristijana Karona, u kome je Kusturica pozitivno iznenadio ne bas jednodimenzionalnom glavnom ulogom izdajnika-idealiste koji je srusio hladni rat i Ruse gurnuo u perestrojku, ali sa idejom renovacije revolucije, te zavrsna slika MAOVOG POSLEDNJEG PLESACA, jos uvek odlicnog Brusa Beresforda, u kojoj kineski baletan, nakon uspona karijere od lokalno-seoske do americko-svetske, u rukama cvrsto drzi americku balerinu. Holivudski demokratski prvaci podelili su zadatke u tematizaciji simptoma tekuce krize. Stiven Soderberg, nakon uspeha "Cea", svakako u komesarskoj ulozi, sa POTKAZIVACEM obradio je korporativne manipulacije koje su Ameriku zavile u crno, dajuci Matu Dejmonu zahvalnu ulogu tipa koji u standardnoj saradnji korporacija sa FBI-jom otkacinje pruzajuci vise informacija nego sto FBI trazi, uz ironicnu gledaocevu nedoumicu oko njegovog fascinantnog angazmana. Meu aktiviste Holivud regrutuje i sve uspesnijeg kanadskog reditelja Dzejsona Rajtmana, u ciju ekranizaciju simptoma masovnih otpustanja U VAZDUHU Dzorz Kluni sa uzivanjem uklapa sopstveni angazman ulogom agenta koji svakodnevno leti iz firme u firmu obavljajuci neprijatne razgovore za otpustenima, trudeci se da im ne srusi nadu u buducnost. Simptome je sumirao Kris Smit u dokumentarac KOLAPS, ispovest Majkla Ruperta, bivseg policajca i saradnika CIA-e, dok se nije bio suocio sa upletenoscu agencije u sverc droge, koji, ne pozivajuci se na notorna predvianja prorocice Vange da ce 2010. da krene svetska katastrofa sa ratom, govori, elokventno a povremeno placuci, o globalnoj nepripremljenosti za krizu sa zemaljskim resursima, prvenstveno u fatalnoj zavisnosti od nafte, defininsuci Zlo kao "ljubav prema novcu". Reditelj se u ovom filmu uzdrzao od karakteristicnog humora. Evropski marginalci, pak, zaglibljeni su u lokalnije teme. SLOVENKA Damjana Kozolea opora je prica, bez padova, i uspona, o devojci koja bez prostitucije nema dovoljno zla, odnosno para, metaforisuci poziciju Slovenije u odnosu na Evropsku uniju. Slicna metafora MEDENOG MESECA Gorana Paskaljevica, ovde redovno svrstavanog u program Majstora, znatno je vise (pre)naglasena, motivisuci komparativne price o sudbinama mladih parova, albanskog i srpskog, u procepu na ulazu u Evropu... ciji smisao treba sagledati tek nakon godine kolapsa, bilo da je u pitanju ta 2012, kojom nam, nakon ekonomske, upumpavaju najnoviju globalnu katastroficnu tenziju, ili pak, ne daj boze, Vangina 2010... Nesto suvlje za Paskaljevicev stil, a zadovoljavajuci metaforicnu konstrukciju, gde paralelne price povremeno zaboravljaju jedna na drugu, uz svakako plemenitu poentu u podsticanju zdruzivanja umesto odvajanja, "Mesec" ce, nezavisno od estetickih nedoumica, podeliti gledaoce na uvreene i iznenaene, prve bilo kakvim poreenjima izmeu dve Nacije, a druge podvigom bilo cega nastalog u albansko-srpskoj koprodukciji. I bez globalnih problema, zivot je melodrama, prema Autorima koji se ne odvajaju od doticnog zanra. Moze li Pedro Almodovar tako ucestalo pogaati gledaoca pravo u srce? PREKINUTI ZAGRLJAJI majstorski vode visestruku melodramu u preplitanju. Gledaocu ipak, ovoga puta, ne zasuze oci u kljucnim dramskim momentima, da li zbog nekog dramaturskog promasaja ili, pre, u nedostatku identifikacije sa centralnim osujecenim parom oslepelog filmadzije i Penelope Kruz kao njegove glumice i ljubavnice. Ostaje uzivanje u tokovima mesavine melodrame, trilera i filma o filmu, u artizmu preloma naracije, po sebi nosilaca poenti filma. Tod Solonc, u ZIVOTU U VREME RATA, nastavku njegove "Srece", koja ga je lansirala u festivalske vrhove, ocigledno nije ni isao na melodramsku identifikaciju, nemogucu sa karikaturalnim likovima americkog malog grada, tretiranog kao metafora Amerike, sa svim perverzijama u klaustrofobicnim odnosima, do pedofilije, a da kroz beskompromisnu Soloncovu cinicnu ironiju probija ipak, uvek pravovremeno, saosecanje prema "autisticnim" karakterima, kroz ciju nesposobnost da se izbore sa "obicim" zivotom dok se u svetu vode ratovi i kao bori za demokratiju Solonc samo diskertno referira na odnos lokalnog i globalnog. Izradjenost likova, naspram svedenih rediteljskih postupaka, kod Solonca biva izvor stilizacije. Francuz Fransoa Ozon, sledeci prvak melodrame, u UTOCISTU takodje poentira u oba smisla, i artistickom i emocionalnom, spajajuci u ljubavni odnos nespojive likove, homoseksualca i trudnu narkomanku, verenicu njegovog od droge preminulog brata. Nakon uvodne postavke konflikta (brat umire, majka odbija verenicu od porodice...), Ozon odvaja dva autsajdera u lepotu Azurne obale, gde njihovo gluvarenje pobudjuje jedinu tenziju, da se oni ipak nekako spoje, sto se i dogadja, ali ne bez Ozonovih zavrsnih obrta. Dramske poente dobro tempirane, odlicna upoterba muzike, glumacka briljancija Izabele Kare, lepo more, lepo uslikani lepi likovi. Drugim recima, film. Ni sama Dzejn Kempion nije verovala da bi za film mogla biti inspirisana poezijom, ali joj je slucajno dopao Kits, sto je rezultiralo SJAJNOM ZVEZDOM, kojoj ni pravi filmski gledaoci ne bi prisli sa previse optimizma, narocito njihovo musko krilo, s obrirom na visoku minutazu recitovanja Kitsove poezije. Ne samo da je tragicna prica o britanskom velikanu, preminulom u 25. godini, pogodila potisnute emocionalne potrebe gledaoca ophrvanog globalnom recesijom i apokaliptickim vizijama, vec je suzna melodrama, u kojoj zmarci prozimaju pri najnevinijim poljupcima i medjusobnim pogledima u intenzivnim krupnim planovima para zaljubljenih, pa cak i pri recitovanju, ishod pametne koncentracije Kempionke na razvoj ljubavi do groznicave kulminacije, bez preskakanja surovosti socijalne realnosti u ubedljivoj istorijskoj rekonstrukciji, drugim recima ishod svedenosti na "ljubavni film", gotovo bez konflikata, sem Kitsovog sa sopstvenim finansijama i, fatalnije, zdravljem. Mozda je jos teze ekranizovati nesto sto se zove "ljubav majke prema detetu", a da to ne ispadne pateticno. Nije verovatno dovoljno biti Juznokorejanac, ciji bi senzibilitet prirodno minimalizovao patetiku, vec ne bi bilo lose biti upravo Bong Jun-ho, koji je pre par godina ovde zabavio pobornike programa Ponocno luudilo spektakularnim hororom "Doamcin", da bi se dobio film MAJKA, minuciozno vodjena triler-melodrama, koja gradi napetost do fascinantno pravovremenog prekoracenja majcinog moralnog koda vodjenog snagom instinkta zastite poluretardiranog sina, optuzenog za ubistvo, bizarnim pogotkom ciglom u glavu, ucenice cije seksualno iskustvo je arhiv prljavih tajni korejskog malog mesta. U momentu majcine eliminacije svedoka ubistva Jun-ho rado zakoracuje u horor, ne gubeci melodramu iskonske majcine ljubavi, fino zaokruzenu ironijom hepienda.

Umetnost gledalac moze potraziti u bilo kojoj vrsti filma, ali ce je on tipicno traziti najpre u filmovima sa naglasenijim "postupkom", redje u postovanju/pomeranju zanrovskih kodova a cesce u insistiranju na alternativnosti & originalnosti. Doajen nemackog novog talasa Hercog, oduvek motivisan drasticnim sadrzajima, likovima i situacijama, u poslednje vreme radije dokumentaristicki, nema pak problem da ponudi (Amerikancima) zanrovski proizvod, modernisticki konceptualizujuci projekat sa dva policijska krimica odjedanput, SINE MOJ, SINE MOJ, STA SI UCINIO i LOS PORUCNIK (kao posveta kultu Amela Ferare), cije varijacije, govoreci zajedno, prodiru, makar i u anahronoj reziji, u mracnija podrucja Hercogovog interesovanja, eticko-religijskih dilema izmedju dobra i zla, na simptomaticnom americkom socijalno-infrastrukturnom primeru... Ni prvak formalistickog krila francuskog novog talasa Alan Rene ne preza, u DIVLJIM TRAVAMA, od prosto zivotne ljubavno-melodramske price u komicnom tonu, kroz ciju izradjenost u dirljivoj posvecenosti likovima probija neizlecivi formalizam uprkos prijatnoj starackoj Reneovoj nepretencioznosti (covek ima sada 87 godina)... Noviji formalista, Francuz Gaspar Noa, pak, bice poslednji autor koji ce pristati (usuditi se) da napravi "normalan" film, postujuci nepisani pakt sa tipicnim delom festivalske publike koji motivise glad za kontroverzama. Jeste prica njegove prinove UDJI U PRAZNINU u osnovi melodrama (razdvojeni sirocici brat i sestra nalaze se ponovo u Tokiju, gde njihovu incestnu srecu osujecuju droga, kriminal, podzemlje...), ali je gledaoceva emocija potisnuta jedinstvenim tretmanom subjektivnog kadra, mozda nikada subjektivnijeg (kamera kao bukvalno u glavi svog antijunaka), koji traje ceo film, u varijacijama zavisnim od toga da li se radi o subjektivcu zivog protagoniste (brata) ili njegovog duha nakon sto ga je policija upucala. Jedinstveno trip-iskustvo (ugrozeno i duzinom filma)... Formalizam rada kamere, u suptilnim prelivima iz opet eksluzivnih subjektivaca likova u subjektivce same kamere pepustene gledaocu za voajerski angazman, prvenstveni je izvor gledaocevog uzbudjenja, vise stilistickog nego dramskog, u NIMFI tajlandskog vizionara Pen-ek Ratanaruanga, koji zaplet vise u naznakama sa savremenim urbanim ljubavnim trouglom utapa u pomalo zakukuljenu horor-misteriju legendi o sumskim duhovima, kojima nam priroda uzvraca... Sada vec jasno u zasluzenom statusu jedog od vodecih evropskih autora, beskompromisan je i Austrijanac Mihael Haneke, u prilagodjavanju formalnih struktura, uz zacudjujuce laku dostupnost bilo kog stila, svojim dubinskim tematskim zahvatima, do nepredvidljivosti. Tesko je i naslutiti sta ce Haneke ponuditi svakim sledecim filmom, da li neki relativno konvencionalni triler/horor ili neku nepoznatu/inovativnu strukturu. Shodno ozbiljnoj tematici (stroga protestantska seoska socijalna struktura, kao izvor nasilja, narocito nad decom, te i implicitno nacizma, sve bas pred izbijanje Prvog svetskog rata), u BELOJ TRACI, (pre)ozbiljan u perfektnoj formalnoj strogosti, Haneke sada malo precenjuje ozbiljnost gledaoca, ispustajuci njegovu identifikaciju u drugoj polovini nedovoljno odmerene vremenske strukure svoje studije, u produzenim meandriranjima naracije u funkciji produbljivanja zavrsnih poenti, proizvodeci gotovo antiklimaks, svakako ne bez smisla. Delekoistocni azijski filmovi, pak, variraju prirodno, genetski, alternativnost (vidi takodje juznokorejski BRODOLOMAC NA MESECU Li Hej-juna i japanski GOLA SUSTINA ZIVOTA Satokoa Jokohame) i zanrovske majstorije, kakva je japanska ekranizacija popularne mange KAMUI Joicija Saia, koji, u cudesnoj bajkolikoj stilizaciji price o odmetnutom Nindzi osudjenom na vecito bezanje, reflektuje tragiku sadasnje socijalne i politicke hijerarhije, nista manje od najeksplicitnijih komentara svetske situacije, s tim sto im zanrovska distanca onemogucuje kandidaturu za Oskara, kome Festival inaugurativno odradjuje posao. Nedostupnost Oskara nimalo ne zabrinjava ni Dzonija Toa, bilo u producentskoj ili autorskoj ulozi. Toov pulen, takodje vec kultni reditelj hongkonske, inace malo zamorene, zanrovske produkcije, Soi Cheang pravi toovsku gangsterku zavrzlamu NESRECAN SLUCAJ, svedenije stilizovanu ali itekako zabavnu, u kojoj honkonska zvezda Luis Ko otkacinje sumnjajuci da je zaplet za kakav je on specijalista (placeno ubistvo "koreografskim" namestanjem nesrecnog slucaja u gradskom saobracaju) usmeren protiv njega, uz fine ironicne zavrsne obrte... Poput majstora melodrame, To kao autor prosto pravi svoju sledecu epsku gangstersku egzibiciju, u hongkonsko-francuskoj koprodukciji OSVETA, povezujuci francusku (prvenstveno melvilovsku) i hongkonsku tradiciju krimica prebacujuci divno oronulog Dzonija Holideja u milje hongkonskih opet placenih ubica, ciji moralni kod je osnova inventivnim Toovim dramaturskim figurama, ali i opominjucoj melodramskoj emociji naspram globalnog moralnog kolapsa.

Podjednako nepretenciozno i indirektno komentarise (zapadni) svet Dzordz Romero u DZORDZ ROMEROVOM OPSTANKU MRTVIH, cija dobra forma zacudjujuce ne jenjava, a koji je predvodio ovogodisnju antifestivalsku paradu programa Ponocno ludilo, ulepsanu i nastupom novog holivudskog idola Megan Foks u vrlo gledljivom DZENIFERINOM TELU. Bezanje prezivelih ljudi od koga drugo do zombija vuce Romerovu pricu, ulepsanu stravicno-komicnim stilizacijama njihovih medjusobnih obracuna, ciji zaplet po sebi je nosilac globalne, ili bar americke, metafore... Najgrozomorniji film na festivalu svakako je [REC2], nastavak podjednako gorozomornog [REC]-a, spanskog autorskog dueta koji sacinjavaju Haume Balagero i Pako Placa, ciju metaforicnost nije potrebno objasnjavati. Ekipa u izolovanoj kuci trazi devojku zarazenu demonom, radi uzorka krvi za proizvodnju protivotrova. Zaraza (virus) i demon, sve je jasno... Osvatljavajuci klaustrofobicni mracni prostor samo kamerom za dokumentaciju misije, fiksirajuci gledaoca u poziciji izbezumljenih clanova ekipe, u jos jednoj inventivnoj upotrebi subjektivaca, film uspeva da odrzi gledaoca u panicnoj frci bez predaha, koja se savrseno nadovezuje na frku sa kojom je savremeni gledalac i usao u bioskop... Da li je bekstvo, bilo coveka bilo Nindze, uopste moguce? S obzirom na katastrofalna predvidjanja prorocice Vange za 2010. godinu, nadajmo se da sledeci, 35. festival u Torontu necemo gledati kroz subjektivce sopstvenih duhova... Virus ljubavi, pak, nikako da proradi. Dalje od konteksta svetkih aktuelnosti, pak, ljubav izgleda i ne mora biti samo nesrecna, ili ironicno srecna. Bar indijska varijanta muzickih romanticnih komedija uspeva da nas ubedi u to, prosto svojim optimizmem, pitkoscu, i lepotom, ne samo svojih likova (narocito zenskih) vec i svoje stilizacije, kakva isijava iz KOJI JE TVOJ ZNAK? Asutosa Govarikera, ne slucajno ubacenog u Gala program. Simpatican zaplet (kandidat za zenidbu pipkavo traga za portivkandidatkinjom ispitujuci predstavnice svih horoskopskih znakova), u kome bivsa lepotica sveta Priajnka Copra igra 12 uloga, toliko istice njenu otprilike maksimalnu lepotu, podrzanu (skoro) podjednako fantasticnim njenim glasom, da ostali kvaliteti (kojih nije da nema) filmu nisu ni potrebni, da bi doprineli lepoti celokupnog tmurnije lepog Festivala.